zivot pod anestezijom

“Šta radiš?” otkucao sam na telefonu. Gledao sam u taj prokleti ekran. Hteo sam to da pošaljem. Tako, niotkuda. Kako se glupo osećam. Iskreno, ništa pametnije i ne može da se smisli. Nije se javila tri dana. Morao sam nešto da uradim. Očigledno sam ja taj koji se više daje ovde. Ne smeta mi, izgleda. I evo, sasvim slučajno… Stonsi i “ANYBODY SEEN MY BABY”. Ne volim tu pesmu. Postala je kliše. Ali, kako me je pogodila. Poslao sam poruku.

Odgovorila je ubrzo. I to kako. Da nisam zaljubljen, sad bih bio. Posle primljene poruke, znao sam gde je. Udaljen tri stotine metara od nje, kucam joj odgovor. Ne smem je videti. Pijan sam. Opet. Malo mi fali da sad već sve upropastim. Dosegao sam limit. Nisam više imao kredita. A opet, treba mi samo još jedna “get out of jail” kartica. Hteo bih da budem tamo. Osećam se slabo. Sad mi je jasno šta to znači. Čuo sam nešto o tome i uvek se slatko nasmejao na činjenicu koliko jedan čovek može nisko pasti. Smešno. Taj čovek sam sada ja. 

Stigla je nova poruka. Sad bih već sve uradio da je vidim. Ubio osobu ako treba. A ako bih već i mogao da biram, gađao bih onog malog u roze košulji i starkama. Sigurno joj sad prilazi takav, napaljeni skot, dok sam ja ovde, tako blizu, a opet, previše daleko da uopšte i poželim da je zagrlim. Stigla je nova poruka. Pa još jedna. Upućujem se kući. Srećan, baš kao kuče kad vidi povodac, svaki put kad čujem telefon kako pravi prepoznatljiv zvuk.

Na pola puta, sve je stalo. Minut ranije mi je kroz glavu proletela ona, čuvena, “Polako, nemoj ovo zajebati” rečenica. Ne odgovara. Trebalo je još samo malo, pa da, konačno, jedno veče legnem zadovoljan. Seo sam na prvo mesto koje mi se učinilo podobnim. Srećom, poneo sam jednu flašu koju nisam ispraznio ranije.

Uglavio sam se na betonskom prilazu neke socijalne zgrade i pio najjeftinije vino koje se može kupiti. Razmišljao sam samo o njoj. Jeste ona meni kompatibilan Homo sapiens, ali da li je stvarno vredna svega? Bilo bi lepo nazvati je “one and only, soulmate”, jer to bi, naravno, opravdalo sav trud. Koliki god on bio.

Srodna duša. Neki taj izraz stvarno koriste. Ja? Ne baš. Ipak mislim da planeta nije ravna ploča i da nas nema ukupno 700 na njoj. Žene naših života su svuda. Samo moramo prvo prihvatiti njihove mane, kako bi uživali u njihovim lepotama. Nema potrebe za guranjem i neredima. Ima ih za svakoga.

Kako sve to zvuči lepo i racionalno. Malo mi je falilo da ubedim sebe, pustim je i krenem da živim život bez nje... Da, baš... I dalje nema odgovora. Sad sam već jako povređen. Hmm... Izgleda kao da mi hitno treba tampon.